Nesto sto doslovno opisuje mene..

SEDAMNAESTO PISMO Bela Hamvaš djelo “Mađarski hiperion”
Bez slave, bez uspeha, bez ljubavi, bez prijatelja, bez zajednice. Eto, to su manjkovi na kojima se u osami moj ţivot mogao da ostvari. Moja vedrina je izvirala iz ovog mnoštva tuge, moj trijumf iz ovog mnoštva poraza, moj mir iz mnoštva ovih bitaka i moje znanje iz ove potpune osame. Mene su se jedino plašili, jedino me voleli, jedino iskorišćavali, samo sam im bio neophodan. Ali kome sam ikada bio prijatelj? Isuviše sam jak bio? Smoţdili su me divljenjem, ĉak su me i hvalili kad ne bi osećali da bih ih zbog toga rastrgao. Pokušali su da mi laskaju, ĉak i da prave komplimente, naravno, najĉešće samo iza mojih leĊa; ĉak su se usudili da kaţu da sam talentovan. Drznici. Najĉešće sam im ipak bio na teretu. Moje prisustvo je bilo neprijatno i morali su da se ustruĉavaju. Ţeleli su da me poreknu i, o, šta bi dali da ne postojim! A ja sam meĊu njima znao samo jedno, da se stidim zbog njih. Kada bih se negde pojavio, svi bi odmah poĉeli da se pravdaju. Svako od njih bi nabrajao svoje greške i oporo bi dodao, prinuda. Laskali su mi i trudili se da zbrišu, ali već s trnom u srcu, trn su bile moje oĉi. Govorili su da sam strog, a nisu primećivali da je to strogost veselosti, laka i iskrena i detinja i sveţa, nasmejana ozbiljnost, ozbiljnost zajedniĉke igre.
Kako je to ĉudno što se u ĉistoti herojskog vazduha ovde na zemlji ne neguje uzajamna pripadnost. Ovaj vazduh podnosi samo osama. Jednom je neko rekao kako je osveţavajuće videti decu koja za svoju egzistenciju ne treba
da zahvale ĉinovnicima. Kako bi bilo divno ţiveti u ljubavi koja je protiv birokratije, a cveta, i cveta nasuprot svemu što je ovde otrovano i nisko i glupo i mrgodno i zavidno. Nijedna ţena nije razumela šta je to što nisam hteo, jer nisam hteo. Samo sam se susretao sa ţenom koja je jedino imala osećanje za lepotu, a od najkrupnijega se plašila. Samo s muškarcem koji je ţiveo u svetu koji je ĉinovnik sankcionisao. Da li sam ikada mogao izgovoriti jednu jedinu slobodnu reĉ? Da li je bilo ljudi koji su izdrţali da im pogledam pravo u oĉi? Mnogi su me zbog toga mrzeli, ali ĉak ni mrţnja nije bila ĉista vatra, samo otrovno i zagušljivo isparenje.
O svojim prijateljstvima nisam sklon da kaţem ni onoliko koliko o ljubavima. Zadovolji se time ako kaţem, prošao sam na isti naĉin. Ĉak ne tvrdim da sam manje patio zbog njih. Nešto sam zahtevao od njih što nisu mogli da mi daju. Iako nisam ja zahtevao, nego prijateljstvo.