Razjašnjavanja

Nikada mi nije bilo ugodno pričati o ljubavi. O mom pogledu na ljubav. A mnogo sam rekao. Obicno u dijalozima u kojima sam ja jedan od dva sagovornika. Pa sam i prelamao nekako preko riječi mnogo od od onoga malo sto bih imao reći.
Sada prvi puta kažem da da bih volio da je neko te moje riječi čuo kao nekoga ko voli „u širinu“ ne na dužinu i daljinu. A ne sjećam se da sam tako dojmio.

U konfuziji sam kada treba da imenujem neku osobinu kod sebe, ili postupanje da opišem preko osobine koju bih da imenujem, ma mi je često teško se izraziti a da drugima to ne zvuči nabusito i da ne zvuči da prefiše prefinjeno sebe opisujem. Ali stvarno tako često imam potrebu ljudima prići i zagrliti ih, samo da im pokažem da vidim više od onoga što bi sami rekli. Nije lijepo graditi odnos s nekim preko tužnjikavih priča, i takoreći nepozvan nuditi se da mu se nađemo, ali toliko sjete i utopije vidim da mi je teško ne progovoriti. I još teže dati se toj nečijoj priči da taj neko osjeti bilo šta u tebi što vas može vezati makar za vrijeme jednog razgovora, ili samog osvrta.
Sve je to proizašlo iz moje vlastite želje za istim tim postupkom od nekoga, na način na koji ja pokušavam postupiti. Teško mi je naspram sebe da mjerim koliko je nekome teško svojim bićem ući u moju priču, pa zato skoro nikada nisam ni ispričao šta bih imao reći. Kada god sam govorio, to su bili samo fragmenti to nekog mog bitisanja. Često mi na um senametne promišljanje i mjerenje koliko sam rekao onim što sam tada izgovorio u tim fragmentima. Sagledavam koliko je presjeka koji se tesko mogu spojiti u jedan dio priče. O cjelini i ne pomišljam.

P.S.:
Sve ja ovo ispisa, a htio sam ispisati jednoj blogerki članak. Koja je, s moje tačke gledišta, nejasno postupila prema meni prije par godina.. i do danas dan nista se nije promjenilo. Sagradila je zid od mene i to takav da se sramim a ni ne znam zbog čega. Objašnjenja koja sam dobio nisu mi ništa objasnila. Al ja sam ostao dosjedan sebi i ona mi je i dalje jako draga 😀